Дуго очекивани, можда и најзначајнији стратешки документ Русије, Основе државне политике Руске Федерације у области нуклеарног одвраћања, познатији као нова нуклеарна доктрина данас је званично ступио на снагу, а његов пун текст објављен је јавности.
Објављивање овог документа на првом месту представља преко потребно ажурирање нуклеарне доктрине која је била на снази од 2020. године, а која није у потпуности одговарала реалијама савремених сукоба.
Које су промене уведене у нуклеарну доктрину?
Док је незаменљив део текста практично идентичан ономе из 2020, у новој нуклеарној доктрини РФ видимо и значајне измене — на првом месту, приметно је смањење прага примене нуклеарног оружја.
Док је Москва до сада дозвољавала употребу свог стратешког арсенала само у случају претње самом опстанку државе, сада је она могућа и у случају претње суверенитету и територијалној целовитости — и ово је веома значајно, будући да би, према Уставу РФ то значило могућност примене нуклеарног оружја у циљу заштите Крима или четири нове федералне јединице које су приступиле Руској Федерацији 2022.
Једнако значајно, нуклеарни одговор Москве је могућ у случају конвенционалног удара на нуклеарне електране (какав су ОСУ извеле у августу), масовних удара на руске снаге и објекте у иностранству (као, на пример, у Сирији), али и у случају „делатности усмерене на изолацију или блокаду дела руске територије“ што се несумњиво односи на могућу блокаду Калињинграда.
Поред тога, у доктрини се појављују раније најављене тачке о нуклеарном одговору на напад на савезника (изјаве бројних званичника и Москве и Минска потврђују да се овде ради о Белорусији), као и на масовни напад конвенционалним оружјем, укључујући ту и сценарио у ком напад реализује не-нуклеарна држава уз подршку нуклеарне (о чему се овде ради јасно је и без коментара).
Импликације
Поред проширења концепта нуклеарног одвраћања на Белорусију, као и модернизације доктрине у складу са искуством СВО, у објављеном документу видимо и припреме за могуће избијање глобалног сукоба који може захтевати примену стратешког арсенала за заштиту руских снага на Блиском истоку или у Африци, или са циљем спречавања блокаде Калињинграда.
Овај одговоран приступ који узима у обзир најгоре сценарије несумњиво представља још један аргумент у прилог тезе да Русија полако али сигурно напушта сваку илузију о повратку међународних односа на статус кво из времена пре 2022, као и да схвата да окончање СВО до ког ће пре или касније доћи неће означити и крај глобалног геополитичког сукоба који се сваког дана све више ближи преласку из домена хибридног у домен тоталног рата.
