Када је актуелни председник Венецуеле, суверениста Николас Мадуро на председничким изборима одржаним у јулу освојио 51.2% гласова осигуравајући тако још један мандат, реакције светске јавности биле су умногоме очекиване — регионалне државе лојалне Вашингтону нису признале резултате избора инсистирајући да је прави победник прозападни опозициони кандидат Едмундо Гонзалес, док су суверенистичке снаге прихватиле и поздравиле победу Мадура.
У данима после избора видели смо вишедневне нереде током којих је део лидера опозиције затражио политички азил у Аргентини, али ситуација никада није достигла размере озбиљне унутрашње дестабилизације — штавише, чак су и САД које се отворено противе Мадуровој политици заузеле релативно уздржану позицију, зачудо, не доливајући уље на ватру.
Но, са приближавањем јануара када ће следећи мандат Николаса Мадура и званично почети, ситуација се мења — у претходним данама, извори блиски опозиционим снагама на друштвеним мрежама објавили су наводну поруку групе припадника оружаних снага Венецуеле у којој се јавност позива на масовне протесте уз обећање да ће војска зауставити ”узурпацију” власти у координацији и сарадњи са лидерима опозиције, Мариом Мачадо и Едмундом Гонзалесом.
Позадина догађаја
Чињеница да ови наводи долазе од опозиционих медија од којих најмање један делује са територије САД несумњиво доводи у питање природу наводне поруке, указујући на то да су њу врло лако могли саставити амерички стручњаци за хибридно ратовање, тим пре уколико имамо на уму чињеницу да је након августовских протеста спроведена темељна ревизија у редовима оружаних снага током које су појединци са прозападним ставовима уклоњени са положаја.
Но, ово ситуацију не чини ништа мање опасном, штавише, уколико сада заиста видимо почетке активне кампање усмерене на евентуалну реализацију сценарија обојене револуције, или чак оружаног пуча, питање легитимитета наводне поруке остаје секундарно — као што су показали бројни примери, од петооктобарског државног удара, преко Либије, до Сирије, Вашингтон има капацитете да пронађе или поткупи себи лојалне снаге тамо где му је то потребно.
Такође, некаква оружана опозиција власти Николаса Мадура такође може бити исценирана — средином септембра, безбедносне службе Венецуеле ухапсиле су шест страних плаћеника међу којима су били грађани Шпаније, Чешке и САД, а међу задржаним Американцима нашао се и припадник маринаца што указује на директну укљученост Пентагона у планирање њихових активности за које званични Каракас тврди да су биле усмерене на ликвидацију политичког врха земље. Уколико би се оваква група појавила у униформама венецуеланске војске, неопходна медијска представа лако би могла бити створена.
У прилог ризику од дестабилизације говори и разлог суздржане реакције САД у јулу и августу — према мишљењу бројних аналитичара, Демократска странка није желела да ризикује озбиљнију ескалацију у Венецуели, будући да би она неминовно довела до раста цена на нафтне деривате на шта су амерички гласачи историјски посебно осетљиви. Стога, након окончања избора, без обзира на њихов резултат, Вашингтон више неће имати разлога да се суздржава од радикалнијих корака.
