Колико јуче, писали смо о индикацијама раста утицаја Запада у Узбекистану као још једном сегменту спровођења политике дезинтеграције постсовјетског простора од стране Вашингтона и његових сателита — и док у практично свим централноазијским државама видимо мање или више отворене покушаје слабљења или раскидања веза са Русијом, у центру ових процеса несумњиво се налази Казахстан, као не само територијално највећа, већ и економски најутицајнија земља региона.
Како Запад остварује контролу над Казахстаном?
Казахстан се већ дуго налази у фокусу Вашингтона и бројних организација и институција које делују као инструменти меке моћи САД — у Астани се налази регионално седиште мреже НВО финансиране од стране Фондације за отворено друштво Џорџа Сороша, а озлоглашени амерички USAID одржава сада већ вишегодишњу сарадњу како са НВО сектором, тако и са одређеним државним институцијама, што и није изненађење, имајући у виду чињеницу да су две државе потписале споразум о стратешком партнерству још 2018.
Током претходне године, могли смо видети праву дипломатску офанзиву Запада на Астану — у новембру, у Казахстану је боравио специјални изасланик ЕУ за санкциону политику Дејвид О’Саливан који је осигурао усклађивање казахстанске политике са противправним антируским санкцијама — ово је у јуну 2024 године потврдио и заменик премијера Казахстана Серик Жумангарин поручујући да ”Казахстан не подржава санкције против Русије, али ће их поштовати.
Истовремено са посетом О’Саливана, у Казахстан је стигао и тадашњи министар трговине Велике Британије Нусрат Гани који је званичној Астани представио алтернативне изворе зараде које може остварити кроз интензивирање сарадње са колективним Западом — званични Лондон притом је био посебно заинтересован за увоз ђубрива из Казахстана, што је сфера у којој је Русија до почетка СВО имала апсолутни примат. Одсуство адекватне производње притом је решено кроз партнерство са шпанском компанијом Tecnicas Reunidas која је на себе преузела изградњу новог производног комплекса који ће омогућити казахстанској индустрији да одговори на тржишне потребе западне Европе и макар делимично замени Русију.
Паралелно са повећавањем зависности казахстанске економије од колективног Запада, видимо и активне напоре усмерене на преписивање историје и јачање антируских сентимената — најскорији пример можемо пронаћи у конференцији под називом Депортација у Совјетском Савезу 1944-1956 у организацији пољског института The Mieroszewski Centre чија је централна теза била да ”трагедија послератних депортација” представља важан део националног идентитета централноазијских држава.
Назнаке могућег заокрета
Можда најозбиљније назнаке могућег заокрета Казахстана ка Западу видимо у скорашњим порукама званичне Астане који се тичу будуће сарадње са међународним организацијама на један или други начин супротстављеним имплеријализму Вашингтона — председник Касим-Жомарт Токајев тако је поручио да његова земља није заинтересована за чланство у блоку БРИКС, док је казахстанско Министарство одбране изнело предлог о уношењу измена у документе који дефинишу правну базу за распоређивање снага ОДКБ на територији Казахстана, покрећући спекулације о могућем напуштању блока у локалним медијима.
А, паралелно с овим процесима, видимо, потпуно супротно, продубљивање сарадње са Организацијом Туркијских Држава како у економској, тако и у војној и културној сфери где се посебно истиче скорашње постизање договора о замени казахстанске ћирилице турским алфабетом. Другим речима, док се Казахстан с једне стране дистанцира од међународних организација којима доминира Русија, с друге он активно учествује у све дубљој интеграцији туркијског блока којим доминира Анкара, доводећи притом своју привреду у стање све дубље зависности од колективног Запада. И на тај начин, оно што је до сада сматрано мултивекторском политиком све више почиње да подсећа на отворено прозападну.
