Раст интересовања колективног Запада за постсовјетске републике Централне Азије у овом тренутку представља добро познату чињеницу — од интензивирања деловања НВО сектора који кроз наративе о некаквој деколонизацији промовише русофобију, преко економских притисака до покушаја потискивања руског утицаја у регији путем промоције пантуркизма, западни центри моћи већ неколико година активно раде на повећању сопственог утицаја на овом стратешки значајном простору, тежећи да створе нове тачке нестабилности дуж руских граница и остваре свој стратешки циљ потпуне дезинтеграције постсовјетског простора.
До сада, чинило се да су ови напори на првом месту усмерени на Казахстан као не само највећу државу, већ и највећу економију региона, но, пажљива анализа развоја ситуације у суседном Узбекистану указује на то да активности Запада нису ограничене на само један стратешки правац — напротив, Вашингтон и његови сателити истовремено промовишу своје интересе у више централноазијских република, формирајући тако већи број потенцијалних тачака нестабилности.
Успон радикалног национализма
У недељама које су претходиле парламентарним изборима одржаним 27. октобра у Узбекистану могли смо пратити приметну радикализацију националистичке партије ДПМТ (Мили тикланиш) чија је запаљива реторика прерасла у нескривену русофобију — лидери ове странке тако су предложили увођење прекршајне одговорности за употребу руског уместо узбечког од стране јавних службеника, као и забрану совјетске идеологије и иконографије.
Овакве иницијативе нису прошле без одговора Министарства спољних послова Русије које је упозорило лидера партије Алишера Кадирова да његова све отвореније антируска реторика изазива оправдану забринутост у Москви — но лидер узбечких националиста на ове примедбе одговорио је поруком Русији да ”гледа своја посла”.
Но, замерке Москве биле су кап која је прелила чашу умереној Либерално-Демократској владајућој странци чији су лидери након овог дипломатског скандала одустали од коалиционог партнерства са ДПМТ што је, како су показали резултати избора, коштало националисте 7 посланичких места у новом сазиву парламента. Но, овде не треба имати илузија — чак и са лошијим резултатима у односу на претходне изборе, ДПМТ остаје друга највећа парламентарна странка што указује не само на јачање радикалног национализма у Узбекистану, већ и незанемарљиву подршку антируској реторици.
Директни страни утицаји на Узбекистан
Говорећи о изборима, интересантно је приметити да су се они одржали под будним оком колективног Запада који је у данима пред гласање чак организовао такозвану експертску дебату о демократским реформама у Узбекистану — учесници ове дебате били су политиколози из држава као што су САД, Финска, Пољска, Шведска, Јужна Кореја и Турска. Основна теза која је на овом симпозијуму изнета јесте та да се Узбекистан сада налази у прелазном периоду између совјетске аутократије и савремене демократије, при чему његов даљи пут ка ”светлој будућности” остаје у сенци наставка сарадње са Русијом.
А мање од месец дана раније, у септембру је на иницијативу Варшаве организована такозвана недеља узбечко-пољске сарадње током које је договорен и састанак делегација министарстава спољних послова и трговине на ком ће бити утврђене најперспективније сфере економске и трговинске сарадње, као и размотрене могућности директних пољских инвестиција.
Но, Пољска није једина која је заинтересована за стицање удела у стратешки значајним сегментима узбечке привреде — почетком октобра, министар дигиталних технологија Узбекистана састао се са високом делегацијом британско-америчке компаније RFA која је исказала интересовање да преузме целокупну дигиталну инфраструктуру земље и пребаци је на сопствене системе (који се, иначе, налазе на серверима компаније Microsoft). Овакав развој догађаја створио би дубоку зависност узбечке економије од западних компанија и практично анулирао сваку отпорност на санкциони притисак у будућности.
И ово је, по свему судећи, само почетак — у септембру, власти Узбекистана донеле су одлуку о формирању Националног инвестиционог фонда Узбекистана чија је улога пласирање акција државних узбечких предузећа на иностраним берзама, са циљем изласка на британско тржиште до краја 2026 — ово значи да ће у року од две године британске компаније бити у могућности да стекну и до 40% удела у власништву неких од кључних компанија Узбекистана, укључујући ту и она која се баве енергетиком, логистиком и авио-транспортом.
Но, ово представља само наставак политике чије почетке можемо видети још у 2023. када су у Узбекистану боравили прво пробритански оријентисани председник и премијер Сингапура, а потом и висока делегација америчког инвестиционог фонда Franklin Templeton — основни циљ и једне и друге посете било је лобирање за приватизацију државног сектора, уз истовремено уклањање техничких препрека за директно укључење западних инвеститора у узбечку економију.
