У јуче објављеном тексту лист Financial Times, позивајући се на сопствене изворе међу саветницима Доналда Трампа за питања спољне политике, тврди да ће нови-стари председник САД упркос неким од својих ранијих изјава наставити са испорукама војне помоћи Кијеву — цитирани извори тврде да је ова информација потврђена од стране Трампа лично на његовим састанцима са званичницима европских чланица НАТО, при чему је даљи ангажман Вашингтона условљен повећавањем војних расхода америчких сателита у ЕУ до показатеља од 5% БДП-а.
Док тврдњама Financial Times-а као и, уосталом, и других западних медија, треба приступати веома обазриво, уколико се ови наводи покажу као тачни, наћи ћемо се у више него интересантној ситуацији — нова администрација у Белој кући даће додатни импулс већ изнетим захтевима генералног секретара НАТО, а западно наоружање наставиће да тече попуњава арсенале ОСУ. Другим речима, све илузије о некаквој промени америчке политике након повратка Доналда Трампа на власт биће у потпуности разрушене, а хегемонистичке претензије остаће главна карактеристика америчког спољнополитичког курса.
Позадина догађаја
Све ово не треба да чуди — питање односа према Кијева било је једно од посебно истакнутих током предизборне кампање понајвише због тога што је било поларизујуће за америчку јавност. Док је један део бирача понављао демократску мантру о неопходности супротстављања Русији, други је доводио у питање оправданост ових издатака. И овиме су се служили како Демократе, тако и Републиканци.
За тим Доналда Трампа, оштра критика војне помоћи Кијеву била је просто ефикасан начин да се покаже као истинска алтернатива тренутном погубном курсу. Тако је у марту, према речима мађарског премијера Виктора Орбана Трамп најавио да ће у случају победе на изборима окончати финансирање кијевског режима, тако доприносећи окончању сукоба. Већ у априлу, међутим, републиканац је говорио знатно другачије:
Ја нећу давати [средства Кијеву] али Европа не почне да изравнава резултат. Али Европа не планира да плати, зашто смо ми дужни да платимо? Рат утиче на њих много више него на нас. Између нас је океан. Између њих тога нема.
Све ово показује да предизборна обећања у Вашингтону не треба узимати превише озбиљно — и док је с једне стране разумљива жеља значајног дела међународне јавности да на челу САД види појединца који ће повести земљу другим путем, више националним и мање империјалистичким, у овом тренутку не постоји ни један разлог због ког бисмо веровали да ће се вишедеценијски спољнополитички курс Америке променити у догледној будућности.
Вашингтон не само да има више него довољно средстава да настави са спровођењем своје империјалистичке политике, већ је и довео своје европске сателите у стање потпуне потчињености и зависности, убрзано их припремајући за улогу живог штита на руским границама. Стога, док нема сумње да ћемо од Трампа чути знатно другачију реторику, сви су изгледи да у погледу конкретних корака разлика у односу на администрацију Џоа Бајдена неће бити.
