Током јучерашњег дана, администрација Доналда Трампа је, како се чини, остварила још једну политичку победу — уместо најављене анексије Панамског канала, видели смо капитулацију локалних власти у економској сфери уз објаву председника Хосе Раула Мулина да Панама неће обновити меморандум о разумевању са Кином у вези са укључивањем канала у глобални инфраструктурни пројекат Појас и пут.
На овај начин, постало је јасно и одакле произилази заинтересованост актуелног америчког лидера за питање Панамског канала — овде се на првом месту радило о нескривеној саботажи кинеских амбиција и осигуравању ексклузивних права САД у погледу стратешки значајног и логистички изузетно важног морског пута.
У складу с тим, није неочекивано ни да су се власти Панаме сложиле да гарантују слободан пролаз америчкој морнарици кроз канал, тако de facto легитимизујући његову окупацију.
Позадина догађаја
Упркос ранијим саопштењима панамских власти да не планирају да разговарају о статусу канала са изасланицима Вашингтона (на јуче одржаном састанку радило се државном секретару Марку Рубиу), демонстративне претње таксама као и импликације о могућој примени војне силе биле су довољне да власти централноамеричке државе приморају да промене свој приступ и прихвате захтеве Вашингтона који се несумњиво могу тумачити као нарушавање панамског суверенитета.
Ово, међутим, тешко да представља нешто ново — ради се о константи америчке спољне политике која остаје непромењена већ деценијама. Једино што је другачије јесте што је републиканска влада у својим порукама далеко директнија и непосреднија него што је то био случај са Демократском странком чији су представници обично бирали пут манипулације и деловања иза кулиса.
Овај корак нове администрације у Белој кући истовремено потврђује тезу да, упркос најавама неких западних медија, у односима Вашингтона и Пекинга можемо очекивати само даљи раст тензија и заоштравање геополитичке конкуренције која се чини неминовном, имајући на уму снажну антикинеску позицију како самог Доналда Трампа, тако и његових најближих сарадника који су чак и током мандата Џоа Бајдена играли значајну улогу у обликовању политике према Кини у Конгресу и Сенату.
