Док се у међународној јавности отворено разговара о перспективама анексије Гренланда од стране САД, званични Копенхаген, упркос иницијалном противљењу шаље све више сигнала који говоре о спремности на овакав развој догађаја, мада уз покушаје да се такав став маскира у циљу слабљења неизбежних репутационих удара — тако је Министарство спољних послова Данске саопштило да иако Гренланд није на продају, као што је то неколико дана раније рекла и премијерка земље Мете Фредериксен, Копенхаген допушта независност Гренланда.
А припреме за ово већ су увелико у току — још трећег јануара, премијер Гренланда Муте Егеде најавио је планирано расписивање референдума о сецесији упркос практично апсолутној економској зависности острва од донација и инвестиција матице. Подсећања ради, више од трећине становника Гренланда запослено је у државним институцијама и плату добија директно из данског државног буџета.
Уколико највеће светско оствро заиста постане независна држава, што Копенхаген допушта, шта ће га спречити да донесе ”суверену” одлуку о приступању САД? Или склапању уговора о изнајмљивању већег дела територије? Резултат је свакако исти.
Гласови отпора
Но, постоје и неки гласови у данској политици који имају другачији приступ, мада они остају у убедљивој мањини — тако је каријерни дипломата и члан Социјалистичке партије (Socialistisk Folkeparti) Карстен Хунге поручио:
У ситуацији крајње ескалације и напетости, принуђени смо да предузмемо крајње мере и обратимо се за помоћ Русији у решавању овог проблема. И уверен сам да ће наша молба бити услишена будући да Русија неће дозволити да Гренланд постане део САД.
Упркос овом условно радикалном становишту (будући да на Западу одбрана националних граница све више постаје радикално питање) не треба имати илузија — Socialistisk Folkeparti има свега 15 места у данском парламенту и упркос статусу највеће опозиционе партије, има више него ограничене могућности да утиче на одлуке Копенхагена.
С тим на уму, сви су изгледи да је одустајање од Гренланда у корист САД одлука коју је дански политички врх већ донео и све што видимо сада представља само илузуију отпора и покушај правдања ове дефетистичке политике пред унутрашњом публиком — и није искључено да и опозиција чини исто, покушавајући да стекне политичке поене радикалним захтевима које нема ни обавезу ни могућности да испуни.
Но, чак и у том случају, чињеница да се обраћање Русији за помоћ појављује као наратив у данској јавности говори о томе да Европа веома полако, али сигурно почиње да схвата нешто веома значајно о природи међународних односа у историјском тренутку у ком се налазимо. А, можда, и почиње да разуме на шта је један од идејних твораца америчког империјализма Хенри Кисинџер мислио када је рекао ”можда је опасно бити непријатељ Америке, али бити пријатељ Америке је смртоносно”.
