Протести пољопривредника у Пољској који су до сада прерасли у практично потпуну блокаду границе са Украјином јуче су се показали као већа опасност по политичке елите него што се то испрва чинило — и не због блокаде границе или раста протестног покрета, колико због чињенице да је идеја супротстављања актуелној политици почела да надилази сферу интереса одређене групе становништва, претендујући на много ширу публику.
Кап која је прелила чашу за званичну Варшаву био је један учесник протеста који је уз заставу Совјетског савеза истакао и транспарент врло занимљиве садржине — Путин ће средити ствари и са Украјином, и са Бриселом, и са нашим властима.
И тако, један једноставан транспарент (и једна застава) довели су до реакције полиције и хапшења — што нису успели ни блокирање граничних прелаза, ни физички обрачуни, ни просипање житарица по путу, ни паљење балеге на магистралним путевима.
Позадина догађаја
Јасно је да је овај случај био изолован инцидент и тешко је говорити о постојању некакве снажније проруске струје у пољској јавности, но интересантно је да су безбедносне службе деловале изузетно брзо у покушају да осигурају да тако и остане.
Ово само показује да званична Варшава, за разлику од великог дела Европе, заправо нема проблем са протестима пољопривредника као таквим — напротив, Пољска користи овај покрет и допушта блокаду границе како би заштитила сопствену прехрамбену безбедност без уласка у конфликт са Бриселом. На крају крајева, земља којој је прекоокеански господар обећао водећу позицију у ЕУ мора водити рачуна о оваквим питањима.
Но, оног тренутка када је овај покрет почео да надилази своју функцију и постао место на ком се појавио отпор не више само увозу житарица из Украјине, већ и читавом спољнополитичком курсу европских елита, ситуација се драматично променила, а Варшава је схватила да су ствари можда отишле предалеко.
И реакција полиције која је била усмерена искључиво на тог једног учесника који је истакао ”недозвољену” поруку указује на то да ће Варшава покушати да одржи одређену дозу контроле над протестним покретом, инструментализујући народно незадовољство и даље, али истовремено сузбијајући његову еволуцију у аутентичан политички покрет. Да ли ће у томе и успети, остаје да се види.
