Тема која данас несумњиво доминира медијским простором јесте израелски удар на Техеран у ком је убијен лидер политичког крила Хамаса, Исмаил Ханијех — овај напад, који долази свега један дан након сличног удара на јужни део Бејрута у ком је, према неким изворима, ликвидиран начелник генералштаба Хезболе Фуад Шукри, ставио је Иран у прилично незавидну ситуацију. Исламска република претрпела је озбиљан репутациони удар дозволивши погибију високо рангираног савезника на својој територији (који је притом и био у Ирану како би присуствовао инаугурацији новог председника).
Недуго након појављивања ове информације, изнад џамије Џамкаран подигнута је црвена застава освете што је покренуло нови талас медијских спекулација и сензационалистичких саопштења о практично неминовном почетку великог рата на Блиском истоку. Но, када раздвојимо чињенице од сензационализма, колико је регион заиста близу сукоба?
Шта се догодило?
Хронологија догађаја, врло вероватно почиње са веома необичним ракетним ударом на Маџдал Шамс за који је Тел Авив директно оптужио Хезболу која је с друге стране поручила да није одговорна за удар — без обзира на то, инцидент је послужио као повод за одлуку војног кабинета Израела да овласти премијера Бенјамина Нетанјахуа и министра одбране Јоава Галанта да самостално доносе будуће одлуке о ”либанском питању”.
Другим речима, на овај начин је све дисфункционалнији војни кабинет практично ставио додатна овлашћења у руке такозваних ултраортодоксних политичких снага Израела, ограничавајући улогу опозиције у доношењу будућих одлука о могућим војним операцијама. Ови политички догађаји представљали су увод у удар на Бејрут и додатно подизање улога у све оштријим тензијама на либанско-израелској граници.
И у том тренутку, ово се чинило донекле очекиваним кораком Израела који је наговестио о напретку у преговорима са Хамасом у погледу постизања договора о прекиду ватре — штавише, нова рунда преговора одржана је колико у недељу у Риму и све је указивало на то да ће Тел Авив у блиској будућности окончати операцију у Гази и преусмерити пажњу на Либан. Стога, данашња вест о удару на Техеран и ликвидацији лидера политичког крила Хамса представљала је изненађење за бројне аналитичаре — о каквом напретку у преговорима може бити речи када је једна страна управо убила главног преговарача друге?
Но, и ово није све — у ноћи између уторка и среде, америчка авијација извела је удар на базу Народних мобилизационих снага, проиранске групе која делује на простору Ирака. Сам по себи, овај удар није толико необичан, посебно уколико на уму имамо чињеницу да су ирачке паравојне групе током прошле недеље извеле један удар на америчку базу Аин ал Асад на западу Ирака, и најмање три удара на базу Коноко на окупираној територији сиријске провинције Деир ез Зор. И док је у овом тренутку немогуће са сигурношћу искључити просто одговор САД на ове нападе, чињеница да су се у свега два дана на мети нашла два висока званичника и једна база проиранских група указује на то да се могло радити о координисаном удару на Осу Отпора.
Реакција Ирана
Говорећи о перспективама могуће ескалације, јасно је да је најзначајније осврнути се на реакцију Ирана и црвена застава освете овде представља моћан симбол, али не нужно снажну индикацију могуће ескалације — на крају крајева, ово није први пут да видимо црвену заставу изнад Џамкарана, а у апсолутној већини случајева након њеног подизања услеђивао је врло ограничен одговор.
Стога, далеко већу тежину носи иницијатива иранске делегације при УН која је од међународне организације захтевала да ”изведе Израел пред лице правде” због удара на Бејрут, додајући да ће Техеран извести специјалну операцију против Израела као одговор на убиство Ханијеха. Ово потврђује и Ајатолах Али Хамнеј, врховни вођа исламске републике који је поручио да ће се Израел суочити са суровом казном. А за то време, новоизабрани председник Масуд Пезешкиан просто је поручио да ће везе између Ирана и Палестине бити само још чвршће.
И овде видимо још једну назнаку поларизације иранске политике — релативну пасивност реформистичког председника и покушаје врховног вође и њему лојалних снага (укључујући ту и мисију при УН) да демонстрирају непромењену улогу Техерана у координацији Осе Отпора. И сви су изгледи да ће управо ова унутрашња динамика бити пресудна у одређивању степена ескалације који ће Иран допустити. За сада, не постоје назнаке да се ни оружане снаге исламске републике, ни њихове главне прокси-снаге припремају за акције великих размера. Стога, сви су изгледи да консензус по овом питању још није постигнут у Техерану. И до тада, шансе за озбиљнију ескалацију остају минималне.
