Током јучерашњег дана, за сада непознат број припадника оружаних снага Боливије предвођених главнокомандујућим копненим јединицама, генералом Хуаном Хосе Сунигом извршио је јуриш на администравине зграде, укључујући и председничку палату у престоници јужноамеричке државе Ла Пазу.
У обраћању јавности, Суниго је најавио формирање прелазне владе која ће, према његовим речима, омогућити коначно окончање социјалистичке епохе у земљи. Лидер пучиста такође је најавио и ослобођење свих ”политичих затвореника”.
С друге стране, легитимни председник Боливије Луис Арсе, као и његов претходник Ево Моралес описали су ситуацију у Ла Пазу као покушај државног удара, позивајући притом јавност, синдикате и запослене у јавном сектору да ступе у генерални штрајк, блокирају улице и изађу на протесте против одметнутих припадника оружаних снага.
Развој ситуације
Иако информациони хаос поводом догађаја у Боливији и даље влада, до овог тренутка је потврђено да је Арсе назначио ново војно руководство, а постоје и информације да је у председничкој палати одржао састанак са Сунигом након чега су одметници започели са повлачењем снага са централног трга.
Покушај пуча осудиле су бројне државе региона, укључујући ту Мексико, Венецуелу, Чиле, Кубу и Колумбију, али и представници Европске уније.
Упркос назнакама могућег разрешења ситуације и повлачења одметничких снага из престонице, криза и даље траје — практично читав медијски простор Боливије наставља са пласирањем наратива који подржавају пучисте, а аналитичари скрећу пажњу и на чињеницу да су у одређеним провинцијама државе локалне власти снажно опозиционо оријентисане, те да није искључено да оне могу пружити уточиште Суниговим снагама у случају да легитимне власти успеју да поврате контролу над ситуацијом у престоници.
Позадина догађаја
На политичком и друштвеном простору Јужне Америке, пучеви који су окарактерисани снажним антисоцијалистичким ставом, као и добро разрађеном медијском подршком кроз историју су увек били повезани са деловањем америчких обавештајних служби — штавише, Вашингтон је у периоду између 1975 и 1983 спроводио озлоглашену Операцију Кондор, кампању политичке репресије, атентата, државних удара и војних интервенција широм Јужне Америке са циљем успостављања америчке доминације на континенту.
Јасно је да САД никада нису одустали од оваквих кампања, а Боливија као традиционални савезник Кубе и Венецуеле, али и Русије, Сирије и Ирана у време владавине Ева Моралеса несумњиво представља очекивану мету америчке интервенције. Но, зашто сада?
Иако је тешко тврдити са сигурношћу, постоје снажне назнаке да је одлука Вашингтона да радикализује своја дејства у Боливији повезана са појављивањем руске морнарице на Карибима — када се поморска група предвођена фрегатом Адмирал Горшков појавила крај северне обале Кубе 18. јуна, оружане снаге САД извеле су брзоплету демонстрацију силе, подижући бомбардере B-52H који су са базе Барксдејл полетели ка Колумбији, пролазећи притом непосредно крај зоне дејстава руских снага.
Сви су изгледи да су ови догађаји изазвали одређену дозу панике у Вашингтону и указали на претњу америчком хегемонизму која долази од суверенистичких снага Јужне Америке спремних да дозволе присуство руских снага у својим територијалним водама. И с тим на уму, убрзавање плана такозване ”смене режима” у Боливији која се већ суочава са бројним унутрашњим проблемима и тензијама можемо тумачити као својеврсни амерички одговор на ове претње и покушај њиховог санирања. И уколико је то случај, нема сумње да Боливија неће бити једина мета служби САД.
Перспективе даљег развоја ситуације
Уколико се ова претпоставка покаже као тачна, Вашингтон не мора нужно променити власт у Боливији — за испуњење главног циља биће довољно изазвати хаос, као и потенцијални грађански рат што је, имајући на уму опозициону позицију одређених локалних власти више него реалистичан сценарио.
На овај начин, Боливија ће бити довољно ослабљена да више не може представљати ни поузданог партнера, ни стабилну територију за деловање армије РФ, а Вашингтон ће бити ослобођен финансијског притиска директног спонзорисања још једног марионетског режима.
С тим на уму, формирање паралелне владе на периферији државе и последично урушавање јединствене боливијске економије чине се као највероватнији исход, бар у средњој и краткорочној перспективи. Но, уколико легитимне власти Боливије не успеју да поврате контролу над медијским и информационим простором земље, ”промена режима” кроз обојену револуцију биће само питање времена.
