Низ координисаних терористичких напада на територији Дагестана који су се одиграли пре два дана поново су вратили у жижу јавности питање могуће инструментализације тероризма од стране колективног Запада и његових сателита, посебно с обзиром на чињеницу да су догађаји на Кавказу само један у низу како успешних, тако и спречених терористичких напада на територији Русије иза којих, макар формално, стоје радикалне исламистичке групе.
Након трагедије у Крокус Сити Холу, руске безбедносне службе спречиле су више терористичких напада, а према писању турског листа Hurriyet, макар једна успешна противтерористичка операција изведена је уз садејство турских обавештајних служби. Истрага ових напада, према надлежним органима РФ показује да сви путеви воде у Кијев. И говорећи о томе, тешко је не приметити координацију између догађаја у Дагестану и удара ОСУ на плажу у Севастопољу. И овде је тешко поверовати у случајност.
Потврда блиских односа између кијевског режима и радикалних исламиста долази и од можда неочекиваног извора — немачких обавештајних служби које су у свом извештају објавиле о томе да су током 2023 припадници Исламске државе користили Украјину као транзитну зону и ово тешко да је прошло без знања украјинских служби које спроводе врло стриктну контролу преласка границе.
Где је овде улога Запада?
С једне стране, јасно је да је илузорно веровати у било какав суверенитет Кијева — све што кијевски режим чини одвија се било у координацији са, било уз макар имплицитно одобрење Вашингтона. Но, то није све — док радикални исламизам на територији Русије добија значајну медијску пажњу, назнаке значајне активације терористичких група приметне су и на другим просторима, и то посебно у сферама руског утицаја, у централној Азији и у Африци где Вашингтон нескривено користи екстремистичке групе за остварење сопствених политичких циљева.
Сомалија
Можда најочигледнији пример ове праксе јесте Сомалија у којој се 2024 окончава мировна мисија Афричке уније усмерена на помоћ државној војсци да се супротстави терористичкој претњи која долази од сомалијске филијале Ал Каиде познате као Ал Шабаб.
Сам Могадиш, као и бројне суседне земље, укључујући ту Уганду, али америчку савезницу Кенију, указале су на неопходност продужетка мисије будући да сомалијска војска није у стању да се ефикасно супротстави Ал Шабабу што ствара ризик од ”понављања авганистанског сценарија” у смислу могућности доласка радикалних исламиста на власт.
За САД и ЕУ ово, међутим, није ни најмањи проблем — и Брисел и Вашингтон иступили су против продужетка мисије. И разлог за ово је једноставан — са повлачењем снага Афричке уније, САД ће остати једини војни партнер Сомалије што ће осигурати практично тоталну америчку контролу над земљом која се налази на стратешки значајном Рогу Африке са излазом на једнако значајно Црвено море.
Нигерија
Још једна интересантна вест која се појавила прошле недеље јесте појављивање снага Ал Каиде на западу Нигерије. Локална филијала групе позната као Џамат Наср ал Ислам вал Муслимин је, одступајући из Буркине Фасо пред офанзивом коалиционих снага Савеза држава Сахела без отпора прешла преко територије Бенина и ушла у густе шуме на западу Нигерије.
Овде постоји неколико занимљивих момената — на првом месту, ради се о чињеници да је председник Бенина, који је практично дозволио пролаз терористима преко своје територије почетком маја одржао разговор са војом делегацијом САД предвођеном начелником Афричке команде оружаних снага САД Мајклом Ленглијем.
Појављивање терористичких снага у неприступачним регијама Нигерије, где густе шуме пружају ефикасну заштиту од авијације тако може бити вишеструко значајно за америчке интересе — на првом месту, ради се о територијама које су изван зоне одговорности Савеза држава Сахела што значи да милитанти лако могу изводити терористичке нападе на територији суседног Нигера повлачећи се након тога назад у Нигерију без опасности од одговора.
Друго, формирање терористичких база у слабо насељеним територијама може омогућити терористима да се релативно брзо приближе Лагосу, економској престоници земље што може представљати значајну опасност за Нигерију са својом веома перспективном економијом и даљим развојем који је заустављен практично искључиво унутрашњим проблемима — међуконфесионалним сукобима, терористичком претњом и деловањем сепаратистичких снага на југу земље.
Уколико имамо на уму чињеницу да је почетком марта министар спољних послова Нигерија саопштио о плановима земље да преда званичан захтев за чланство у блоку БРИКС, постаје јасно зашто би дестабилизација земље и колапс њене економије били у интересу Запада.
Централна Азија
Ситуација је знатно стабилнија на простору централне Азије, али је јасно да и на овом стратешки значајном делу постсовјетског пространства долази до приметне активације радикалних исламиста — пре мање од пет дана 20 припадника Исламске државе задржано је на територији Киргизије која је колико крајем маја већ разбила неколико терористичких ћелија групе Хизб ут Тахрир дуж границе са Узбекистаном.
Ове догађаје морамо сагледати у контексту раније потврђеног деловања група Џамат Ансарула и Вилајет Хорасана које су учествовале у организацији и координацији терористичког напада на Крокус Сити Хол. Све ово указује не само на активацију радикалних исламистичких група у централној Азији већ и њихово међусобно повезивање и интензивнију сарадњу што несумњиво долази са значајним безбедносним претњама како за државе региона, тако и међународне организације које на овом простору делују, у првом реду ОДКБ и ШОС.
Импликације
Истовремени раст активности различитих радикалних исламистичких група у различитим деловима света који представљају било руску територију, било сферу руског утицаја и стратешких интереса тешко да је случајност — очигледна координација ових догађаја, као и продубљивање односа између група које су у претходном периоду деловале независно једна од друге несумњиво указује на постојање ширих интереса који функционишу као покретачи ових глобалних процеса.
Од уласка руске армије у Сирију 2015 и последичног интензивирања рата против Исламске државе могли смо пратити тренд пада моћи и утицаја радикалног исламизма — сада, међутим, чини се да је ова фаза окончана, а да је пред нама период његовог поновног успона и појављивања у различитим деловима света.
И ово је далеко од првог пута да Запад инструментализује радикални исламизам за остваривање сопствених политичких циљева — од подршке муџахединима Авганистана против Совјетског савеза, преко контаката ЦИА-е и чеченских екстремиста и пружања заштите терористима Исламске државе на окупираним територијама Деир ез Зора у Сирији, до појављивања ичкеријских радикала у редовима ОСУ и Крокус Сити Хола, Вашингтон има дугу историју сарадње са терористичким организацијама и поновно активирање ових веза у контексту текућег геополитичког сукоба било је само питање времена.
